Путоказ

ДВОРАЦ „КАШТЕЛ” У ЕЧКОЈ И СПЕЦИЈАЛНИ РЕЗЕРВАТ ПРИРОДЕ „ЦАРСКА БАРА”
У новом лову на стару срећу
Када је свечано отворен овај ловачки дворац јерменског трговца Лукача Лазара, 30. августа 1820, окупила се елита хабзбуршке монархије. И доцније су у лов и на забаве долазиле крунисане главе, па отуд име Царској бари. Долазили су и принц Рудолф, и престолонаследник Франц Фердинанд, и југословенски краљ Александар Карађорђевић. Овде је свој први концерт, у деветој години, одржао Франц Лист. Данас, дворац је повратио стару привлачност, а Царска бара је никада није ни губила

Пише: Влада Арсић
Фотографије: Драган Боснић

Било је позно лето када је путујућа глумачка дружина Јове Чизмића стигла и до Зрењанина. У Ечкој, у парку испред некадашњег дворца Лазаревих, од раног јутра врило је као у кошници. Глумци, који су уједно били и кочијаши, столари, статисти и благајници, постављали су импровизовану бину крај мале фонтане. Према договору са спахијом, ту ће боравити неколико дана и сваке вечери одиграти по једну представу. Њихов мукотрпан посао пратили су и бројни паори, бироши и дворска послуга. Позориште је крајем XIX века било новина за њихове напаћене и уморне очи.
Пажњу спахијских кћерки, посебно оне најмлађе, највише је привукао један млади, лепушкасти глумац. Његова појава је толико омамила тек стасалу девојку, да је ненадану опасност приметио и њен отац. Одмах по одиграној представи, позвао је вођу трупе, исплатио му знатно више од договорене суме и наредио да одмах покупе своје ствари и оду с његовог имања. Тако је, напослетку, и било.
Можда би овај детаљ из живота Ловачког дворца „Каштел” одавно покрила прашина заборава, да прича није имала и свој наставак. Нажалост, трагичан. Трупа је отишла, али је млади глумац остао. Крио се на имању, у густој шуми, и повремено састајао с лепом властелинком. Трајала је њихова романса неко време и ко зна како би се завршила да за њихову љубав није сазнао и сам спахија. Једне вечери, каже предање, угледао их је дубоко у парку. Одвезао је псе и пустио их на младића. Несрећни човек почео је да бежи, али није далеко одмакао. Испред велике куле, преко пута замка, пси су га стигли и живог растргли. Девојка је занемела. Дуго је боловала и своју тугу у срцу носила. Никада се није удала, до смрти је остала да живи у замку, чекајући дан када ће поново бити са својим драгим.
Ово је само једна од бројних легенди која се и данас може чути у некадашњем дворцу Лукача Лазара, а сада хотелу „Каштел” у Ечкој. Додуше, прича се ретко помиње, јер нема ваљаних историјских доказа, године су избрисале датуме, заборављена су и имена актера, али је чињеница да злослутна кула и данас постоји и, вероватно, крије бројне тајне.
Међутим, замак памти и неке срећније дане. Предање каже да је дворско имање, заправо некадашњу пустару од 17 хектара, на лицитацији коморских добара у Темишвару 1871. купио мали, али успешни јерменски трговац Лукач Лазар. По његовом доласку у ове крајеве, иметак је почео нагло да му се увећава. Круна успеха била је изградња дворца, чијем је свечаном отварању, 30. августа 1820, присуствовала сва елита тадашње хабзбуршке монархије.
Током целог XIX века дворац у Ечкој био је стециште аустроугарске аристократије. Долазило се овде да се лови, забавља, пије и одмара. Међу одабраним гостима било је претендената на сам владарски престо, па је тако забележено да је Ечку у четири наврата посетио и сам Франц Фердинанд. Последњи пут само два дана уочи атентата у Сарајеву, 28. јуна 1914. Колико се лудо забављао, кажу, потврђује и податак да је стигао овде и да се тајно ожени, а брак је пред Богом, далеко од очију јавности, склопљен у оближњој католичкој цркви, такође задужбини Лазаревих.

ЦАРИЦА СВИХ МОЧВАРА

Највећа атракција Ечке је њена околина, понајвише Царска бара, од дворца удаљена свега неколико километара. Данас је то специјални резерват природе који чине старо корито реке Бегеј и три мочваре – Тигањица, Перлешка и Царска бара. Иако је и сада право царство животињског и биљног света, своје име дугује управо првим гостима, крунисаним и некрунисаним царским главама. Ловили су овде крупну и ситну дивљач, правили теревенке, али им судбина није била наклоњена.
– Чудан је усуд тадашњих гостију, али и домаћина – подсећа Миливој Путић, човек задужен за развој туризма у овом резервату. – Долазио је и принц Рудолф, син цара Фрање Јосифа, који се касније обесио. Ловио је и надвојвода Франц Фердинанд, па је на њега извршен атентат. Чест гост био је и краљ Александар, а знамо како је и он завршио. Ништа срећнији није био ни Јанош, један од синова оснивача дворца Лукача Лазара, који је скончао романтично. Борећи се за част једне даме, у дворцу крај Елемира, страдао је у двобоју. И добро је, ваљда, што смо увели трајну забрану лова, а у поход на дивљач сада се може доћи само ако сте наоружани камером или фото-апаратом.
А Царска бара, та царица међу мочварама, и данас мами свет. Долазе екскурзије, љубитељи природе, заљубљени парови, странци... Пре неколико година, ренџере је збунила и група забрађених жена, све једна другој до увета.
– Помислили смо, боже ме прости, да су нека секта, шта ли – каже Путић. – Тек касније нам рекоше да су из амбасаде једне велике исламске земље у Београду. Хтеле су саме да се прошетају шумским стазама, ваљда им је било непријатно у мушкој пратњи, и ми их пустимо. Није их било два-три сата, већ смо почели да бринемо. Незгодно, брате. Ем жене, ем саме, ем службенице стране дипломатске мисије у Србији. Где баш њих да загубимо? Срећом, убрзо су се појавиле, одушевљене свим што су виделе. А могу и разумети њихово одушевљење, кад само помислим на онај бескрајни песак у њиховој земљи.

НАОРУЖАНИ ФОТОАПАРАТОМ

У резервату владају строга правила понашања. Забрањено је задржавање после 22 сата, није дозвољено паљење ватре, број гостију је строго ограничен. Жеља је, кажу, да се животиње заштите од људи, али и људи од животиња. На располагању су пешачке стазе, видиковци, терени за одбојку на трави и песку, кафаница и одморишта под тршчаним кровом. У фото-сафари се може кренути и чамцима и кануима, а за веће групе гостију, викендом и празником, плови и необични брод, као из бајке пренет.
– На камиону је донет у деловима, давно, из Словеније – каже наш домаћин. – Може да прими педесетак гостију, има мали газ и може се кретати и најплићим каналима. На жалост, због таквог газа је и прилично нестабилан, па не пловимо када је јак ветар.
А јака кошава нас је пратила и при повратку у дворац. У прелепом парку, површине око четири хектара, њишу се крошње бреза и платана. Скривена у зеленилу, ван домашаја очију, и данас векује стара коњушница Лазаревих. Управо су у њој, средином седамдесетих година прошлог века, пронађени портрети Михаља Лазара, неке непознате девојчице и Викторине Елдесфахер, супруге Сигесмунда, Лукачове праунуке. На жалост, судбина целе породице није била весела.
Алиса Харлокурт, последњи потомак породице Лазар, дворац је напустила 1945. године. Са својим другим супругом и децом из првог брака отпловила је у Северну Америку, одакле се никада није вратила. Живих потомака породице Лазар одавно више нема. Неко би рекао, платили су данак великом и брзом богатству, несмиреним страстима и јаловим надама.
До пре неколико година, Ловачки дворац био је руина. У међувремену је приватизован, добио је новог газду и старе планове. Жеља је, кажу, да се гости поново окупљају, да се приређују балови, да се успомена на стара времена обнови. Не одустају ни од ловног туризма, жеља им је да поново постану стециште ловаца из целог света. Буду ли у томе успели, током дугих зимских ноћи, уз фијук леденог северца и укус куваног вина, поново ће се слушати приче о некадашњим гостима, њиховим трофејима и трагичним судбинама. Чуће се и прича о несрећном глумцу, бесним псима и несмиреним душама. Много је година прошло, точак историје се коначно зауставио. Или се бар нама тако учинило. <

***

Први концерт Франца Листа
Предање каже да је на отварању „Каштела” било око 300 званица, међу којима и гроф Естерхази, највећи и најмоћнији угарски поседник. С њим у друштву, неупадљив и прилично стидљив, био је и деветогодишњи дечак чије име, у том тренутку, није значило ништа. Тек када је увече у балској дворани сео за клавир и прстима прешао преко дирки, прича о Францу Листу, чуду од детета, муњевито је почела да се шири царевином.